Ot­ku­da to­li­ka srdž­ba na pa­tri­jar­ha zbog nje­go­vog dje­la- vjen­ča­nja ne­ka­kvog Ni­ko­le Se­la­ko­vi­ća i dra­ge mu?!
Ne­ka je mla­den­ci­ma sa sre­ćom, sve im bla­go­slo­ve­no i bla­go­ve­sno bi­lo da­bog­da, a ako je ko i zgri­je­šio on­da smo to mi ko­ji smo da­li se­bi za pra­vo da či­nje­njem jed­nog čo­vje­ka do­ve­de­mo u pi­ta­nje svo­ju vje­ru i lju­bav pre­ma Go­spo­du!
Du­go sam po­le­mi­sao s pri­ja­te­ljem uz ka­fu, u lo­kal­nom bir­cu­zu, po­ku­ša­va­ju­ći upra­vo da to ne či­nim- da ne po­le­mi­šem!
Je li po­sle sve­ga pa­tri­jarh pao u tvo­jim oči­ma- pi­tao me je jed­no sto­ti­nu pu­ta na šta sam mu jed­na­ko pu­ta od­go­vo­rio: „Ne, ni­je! Ni­je ni iz­ni­kao iz njih pa za­što bi pao u nji­ma?!“
I za­i­sta ni­je, i za­to ne ra­zu­mi­jem ot­ku­da to­li­ka srdž­ba, jer šta iskre­na vje­ra u Bo­ga ima sa raz­o­ča­re­njem ili us­hi­će­njem u jed­nog čo­vje­ka, na­mje­šte­ni­ka?!
Vje­ruj­te, lo­mio sam se da li uop­šte slo­vo da na­pi­šem o sve­mu, ali mo­rao sam na­po­slet­ku, jer u če­ti­ri sve­ti­nje ne dam da mi se di­ra: Sr­bi­ju, Cr­nu Go­ru, vje­ru pra­vo­slav­nu i dje­cu!
Na sre­ću, ni­je pi­ta­nje za­lud­nog pri­ja­te­lja ni­ka­kav te­me­lji­ti udar na vje­ru, na­pro­tiv, plit­ka je to vo­da po ko­joj ga­ze oni ko­ji vje­ru­ju­ći va­zda tra­že iz­go­vo­re za ne­vje­ru i oprav­da­nje za po­sr­nu­ća i sla­bo­sti.
Ni­šta bo­lji ni­sam, pri­zna­jem, i ni­ka­kvo pra­vo ne­mam da osu­đu­jem ni­ti pre­mje­ra­vam ko vje­ru­je, a ko vo­li da mi­sli ka­ko vje­ru­je, Go­spo­do­vo je da su­di, ali ono što znam je­ste ono i što sam re­kao: „Ni­ko u man­ti­ji, pa ni sam pa­tri­jarh ni­je uz­ra­stao iz mo­ga oka- da bi u nje­mu mo­gao i pa­sti“!
Ne vje­ru­jem ja u pa­tri­jar­ha već u Bo­ga sve­to­ga, pa i ne­mam stra­ha da ot­pi­šem i ba­ha­tim vla­di­ka­ma i onim sve­šte­ni­ci­ma što ta­ri­fi­ra­ju bla­go­slov, u to­me je su­šti­na!
Ni­je me baš ni­šta pre­ne­ra­zi­lo u to­me što je na­mje­šte­nik vjen­čao Ni­ko­lu Se­la­ko­vi­ća, baš kao što me ni­je sa­bla­znu­lo ni to što je taj isti Ni­ko­la upro li­mu­zi­nom do sa­me por­te Hra­ma Sve­tog Sa­ve, jer ni­je ti­me po­ga­zio vje­ru već se­be!
Ni­je mu vje­ra to ami­no­va­la već jed­na­ko ne­ki na­mje­šte­nik že­le­ći da se ser­vil­no na­đe na uslu­zi ne­ko­me ko je ni­šta, prah i pe­peo, baš kao i sva­ko od nas, ko­li­ko god vje­ro­vao da ga mi­zer­na „pri­vi­le­gi­ja“ či­ni Bo­gu mi­li­jim!
Ni­je ni­ko od njih gre­šan, već jed­no­stav­no glup i mi­ze­ran, gre­šni smo mi ako smo do­zvo­li­li da nam mje­ru vje­re raz­re­zu­ju i pre­kra­ja­ju ta­kvi!
Znam, mno­gi će sa­da re­ći: „U šta da vje­ru­jem ako oni ko­ji nas vo­de vje­rom či­ne ta­kve stva­ri“?!
Pa, u Bo­ga, a u šta dru­go vje­ro­va­ti?! U Hri­sta, po­bo­gu, u nje­go­vo stra­da­nje za spa­se­nje svih nas, a ne u či­nje­nje jed­no­ga čo­vje­ka za „vjer­sku“ eli­tu!
Šta je pa­tri­jarh do gre­šnik kao i sva­ko od nas?!
Jed­na­ko će i on Bo­gu na isti­nu kao i mi, jed­na­ko će i sva­ko či­nje­nje nje­go­vo na tas, jed­na­ko će i on go i bos, po­gnu­te gla­ve pred je­di­ni sud, u isti red s na­ma i u istu ra­van, jer ne­ma na ne­be­si­ma ula­za za VIP kli­jen­te­lu, ni­ti su pa­tri­jar­šij­ska zna­me­nja mi­to za ka­kvu pre­či­cu do sku­ta Go­spod­njih!
La­ko se za­ne­se­mo pa la­ko i pad­ne­mo, u to­me je su­šti­na na­ših po­ra­za, jer sve­ta Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kva je sva­ko od nas, a ne je­dan pred njom!
Ni­su na­še po­bje­de ako us­pi­je­mo da ja­sni­je vi­di­mo tu­đe po­ra­ze, već ako su­de­ći se­bi pra­šta­mo dru­gi­ma.
Otu­da i ne osje­ćam baš ni­ka­kvu srdž­bu, ni­ti ne­mir što je pa­tri­jarh vjen­čao Ni­ko­lu Se­la­ko­vi­ća, ni­ti što se ovaj do­ve­zao do sa­mog sve­to­ga hra­ma- ni­je to Bo­ži­ja pro­mi­sao već ljud­ska ba­ha­tost i sko­ro­je­vić­kost, i to­me se ne smi­je su­di­ti jer tu ži­vu vo­du vje­re či­ni­mo onom plit­kom vo­dom ko­ja se la­ko pre­ga­zi i još lak­še za­mu­ti!
Da ka­men iz oče­vi­ne sju­tra iza­be­ru za pa­tri­jar­ha ni­šta mi vje­ra ne bi bi­la ma­nja, jer vje­ru­jem u ono nad ka­me­nom, a ne u ste­ćak ko­ji se kao i sva­ko od nas da okru­ni­ti i olu­pa­ti kao po­mi­sao da je hrid ja­ča od mo­ra sa­mo za­to što se tre­nut­no nad­vi­la nad njim…
Vje­rom u do­bro vje­ru­je­mo u se­be, vje­ru­ju­ći u se­be vje­ru­je­mo u do­bro u dru­gi­ma, vje­ru­ju­ći u ta do­bra iskre­no vje­ru­je­mo u Go­spo­da, baš kao što vje­ru­je­mo i u po­sr­nu­će jer šta bi nas dru­go na­tje­ra­lo da se us­pra­vi­mo i na­sta­vi­mo da­lje?!
Po­na­vljam, se­bi, ne va­ma, jer pa­du sam jed­na­ko sklon- ni­ko iz mo­ga oka ni­je iz­ni­kao da bi u nje­mu i pao, već smo iz­ni­kli iz ze­ni­ce Bo­ži­je i sa­mo se u tom oku tru­dim da ne pad­nem, a ne smog­nem sna­ge da usta­nem!
Mo­gao je, što se me­ne ti­če, či­tav Sve­ti si­nod da vjen­ča Se­la­ko­vi­ća i dra­gu mu, a on li­mu­zi­nu da pri­tje­ra do ol­ta­ra ako mu dra­go- sva­ko­me nje­go­vo na du­šu!
Ovog pu­ta na na­šu, sva­kog od nas ko se pu­stio srdž­bi, jer gre­šni smo mi, a oni tek glu­pi i ba­ha­ti, ali i na to ima­ju pra­vo, ali mi ne da vje­ru po­is­to­vje­ću­je­mo s pro­la­zni­ma, jer on­da ni­čeg iza, ni­čeg is­pred nas i što je naj­ža­lo­sni­je- ni­čeg u na­ma!
Ne­ka je nji­ma bla­go­slo­ve­no i bla­go­ve­sno do­vi­je­ka, a ne­ka je u na­ma mir.
Ni­ti je Go­spod star­le­ta op­či­nje­na li­mu­zi­nom što je do­šla „po nje­ga“ pred ku­ću, ni­ti je pa­tri­jarh eks­klu­ziv­ni di­stri­bu­ter za bi­le­te bli­že Go­spo­du!
Je­dan u cr­kvi pra­znog po­gle­da za­gle­dan u ol­tar ni­je vje­ra, već je­dan pred njom po­gnu­te gla­ve du­bo­ko za­gle­dan u se­be...

Pi­še: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca